Проф. др Ђорђе Видановић, познати српски и југословенски лингвиста, редовни професор Филозофског факултета у Нишу у пензији, доајен Департмана за англистику и оснивач Форума и Центра за когнитивне науке, преминуо је 23. априла 2025. године.
Био је дугогодишњи професор Филозофског факултета у Нишу, један из прве генерације, који су на Студијској групи за енглески језик и књижевност – касније преименованој у Департман за англистику – провели, ако рачунамо и студентске дане, целокупно време од њеног оснивања, 1971. године (као запослени од 1976, а до пензионисања 2017. године, те са одржаним интересовањем за развој Департмана до последњег дана).
По „старом“ систему, у коме су се ствари одвијале много спорије, али су често биле и темељније, докторирао је врло рано, са 33 године живота, са темом из неуролингвистике. Изучавао је промене у синтаксичким структурама и синтаксичко-семантичком склопу код особа које су преживеле мождани удар. Тема је за оно време била револуционарна и изазвала велику пажњу, између осталог и кроз каснију монографију „Проблеми језика и ума“ (IICSSOS – Београд, 1989) и зборник „Introduzione alla Neurolinguistica“ (са Наумом Димитријевићем, Бологна: Ил Мулино, 1991). Нажалост, живот је уредио да проф. Видановић своју изабрану тему и искуствено упозна у познијим годинама. Ово и неће зачудити нас који смо га познавали: сваки проблем који га је занимао увек је морао да истражи до краја. Без обзира на цену.
Постао је редовни професор једнако рано, са 43 године живота. У то доба, много пре интернета, стотина доступних часописа и стандардизованих „SCI“ листи, објавио је у неким од култних места на свету, нпр. 1991. у часопису Journal of Pragmatics, који је до данас остао незванична крунска публикација запослених на катедрама за англистику у Европи и свету. У оно време, био је безмало једини југословенски лингвиста који се могао похвалити таквим успехом. Добитник је, нажалост нереализованих – из личних разлога, а касније и због несрећне ситуације у земљи и међународних санкција – Фулбрајтове стипендије (за коју му је препоруку написао лично Ноам Чомски!) и истраживачке стипендије на тему метафоре у Ахену, Немачка. У раду проф. Видановића свака идеја имала је дубоког смисла и стварала инспирацију. То су често потврђивали и врхунски светски научни ауторитети, од управо Чомског осамдесетих година, са којим је проф. Видановић имао богату личну преписку – коју би било дивно једног дана објавити или бар сачувати, можда у виду легата – до огромних светских ауторитета у науци о језику, попут Реја Џекендофа (MIT, Tufts) и Тода Оуклија (Case Western). Држао је многобројна предавања по позиву, на пример на Универзитету у Орхусу, у Данској, крајем осамдесетих или на Националном истраживачком институту у Риму крајем деведесетих, те на универзитету Кејс Вестерн у Кливленду 2011, и то преко видео линка, што је поново био пионирски подухват на нашем факултету. Данас су Zoom и Google Meet, наравно, стандард, но пре само петнаест година, професор Видановић је поново први увео такве технологије.
Предавао је генерацијама студената, на великом броју предмета (од савременог енглеског језика, који је фактички савршено познавао, преко методике наставе, морфологије, лингвистике, семантике, те семиотике и филозофије ума). Био је изузетан интелектуалац, ретко оштрог ума, дубоких, синтетичких увида, али једнако способан и за минуциозну анализу. Бриљантног духа, али и великог срца – из кога је једино и умео да говори, а насупрот свакој хипокризији и скриваној мотивацији – научио је генерације студената, магистраната, доктораната и млађих колега широком опсегу знања и вредности: како се могу провести две године живота само анализирајући „необичну употребу чланова у енглеском“ (!), како људски мозак обрађује двозначне реченице, како је метафора битна за поимање света, како је Фројд био неуротични емотивац, а Јунг, ипак, безосећајан (!), зашто је важно играти шах, како читати Стивена Кинга – због енглеског, али и приповедачке генијалности, како треба одговорити насилницима (укључујући и академске), како правилно зачинити пљескавицу, како се, кад нас сви изнервирају, треба просто „вратити својим књигама“... Укратко, како живети пун и богат живот, поштујући и волећи све, али увек остајући доследан себи.
Отишао је велики човек и легенда нашег Факултета. Будимо поносни што смо га познавали и помињимо га млађим генерацијама.
Проф. др Ђорђе Видановић биће испраћен у суботу, 26. априла 2025. године на Новом гробљу у Нишу. Опело је у 12 сати, а сахрана у 12:30.